Sedim i pokušavam da se
setim svojih snova o Parizu, no nikako ne mogu da vidim onu sliku što sam je
pomno gradio u sebi, čitajući Bodlera, Prusta, Malarmea, Verlena.
Danilo Kiš
Ako
u Americi snimate scenu u kojoj muškarac zavodi ženu i odvede je u fini
restoran, sa svećama na stolu, on nikada neće naručiti kalifornijsko vino jer
bi mu se onda svi smejali. To neće biti ni portugalsko vino već uvek francusko.
Vudi Alen
U Parizu nisam poznavala nikoga.
Ako zanemarimo proklete pesnike, Zrelo doba
Simon de Bovoar i Jednu Svanovu ljubav
Marsela Prusta, desetak stanovnika Pel-Lašeza i Bodlera, koji počiva na groblju
Monparnas, zajedno sa očuhom kojeg je mrzeo. Što mi baš nije moglo biti od
velike pomoći. No, to su već opšta mesta svih onih koji u Pariz dolaze “pripremljeni”.
Smeštena sam u Mareu, u otmenoj i
pomalo oronuloj zgradi, koja već nekoliko decenija pruža utočište piscima,
slikarima i muzičarima iz raznih delova sveta – nedaleko od Bobura, i ne tako
daleko od Šekspirove knjižare u ulici de la Bušeri i kafea Flor, na Bulevaru Sen
Žermen. Nedaleko od Bobura, u čijoj ću biblioteci, toga leta, svakodnevno
pisati. I ne tako daleko od knjižare slavne jer su Ernest Hemingvej, Skot
Ficdžerald i Džejms Džojs u nju svraćali. Kao i bistroa u kojem su Kami, Dišan,
Sartr i Simon de Bovoar bili redovni gosti.
Na aerodrom jednog od najglorifikovanijih
toponima na svetu stigla sam pre nekoliko dana. Po treći put u svom životu.
Ovoga puta – jeftinim letom istočnoevropske avio-kompanije, zajedno sa još
stotinak putnika. S nekakvom, stereotipnom idejom šta me u tom Parizu očekuje.
Sa francuskim sirevima, vinima i joie de
vivre na usnama. I, zahvaljujući onom koji je pokraj mene sedeo, s
melodijom Je t'aime u
mislima (Dolazim i odlazim između tvojih
slabina/ Ti si talas, ja golo ostrvo…, vrzmalo mi se po glavi).
Po treći put sam u svom životu u, kako
je to Valter Benjamin voleo da je naziva, kulturnu
prestonicu 19. veka, stigla onoga dana kada je, istina čitavo stoleće ranije,
iz Luvra ukradena toliko puta slavljena, reinterpretirana i citirana Leonardova
Đokonda. Tačno sto godina nakon što
ju je Peruđa isekao iz rama, sakrio pod mantil i izneo iz Luvra, u davnašnjoj
rezidenciji francuskih kraljeva ništa se neobično nije dešavalo. Mlade
Azijatkinje u skupocenim venčanicama, pozirale su u dvorištu zgrade
potkovičastog oblika. Zmijoliki redovi posetilaca pružali su se do ulaza, a
kada bi se konačno spustili pod svodove staklene piramide za koju je, uprkos
demantovanju autora nacrta i građevinara, Den Braun tvrdio da je načinjena od
666 staklenih ploča, nastajala bi trka. Većina bi pogledom preletela preko egipatskih
sarkofaga, Hamurabijevog Zakonika,
Mikelanđelovog Umirućeg roba i Nike sa Samotrake, preskočila Rembranta, Rubensa, Vermera i
Botičelija, Direrov Autoportret ili Engrovo
Tursko kupatilo, hrleći ka Mona Lizi. Ispred koje bi ih dočekalo
još manje vazduha i još više nogu i lica koja su u blizini tog nevelikog ulja
na drvenoj ploči i u blindiranom oklopu, pokušavala da se zaustave.
Ali, uvek bi neko zaželeo da stane baš
na njihovo mesto, nečija noga bi se zaustavila na njihovom stopalu.
Tog 21. avgusta, Onore de Balzak je bio
mrtav već više od jednog veka. Kao i Flober. I Marsel Prust.
Prvi put sam se iz Pariza vratila s
fotografijama ispred Ajfelovog tornja, Luvra, Notr Dama, Sakr Kera i sa
Monmarta. Zaboravivši na sve muke u vezi sa dobijanjem francuskih viza, iz želje
da što pre iz misli zbacim breme stigmatizovane Srbije i doživim čudesnu sudbinu Amelije Pulen,
zdušno
sam tih nekoliko dana živela pariski stereotip. Za sumnju nije bilo vremena – nalazila
sam se u gradu koji je bio metafora za romantiku, sinonim za jedan od najslavnijih poljubaca na svetu.
Trebalo
je posetiti Sorbonu (čije se ime u intelektualnim srpskim krugovima, budući da
su se u njoj školovali Kašanin, Bogdan Popović i Vinaver i danas izgovara sa
posebnom intonacijom), videti Ajfelov toranj, ući u Luvr, proveriti gde je to
smešten Mulen Ruž, prošetati se Luksemburškim parkom, provozati se podzemnom
železnicom, kupiti suvenire, popiti čašu francuskog vina, probati tart od
višanja i naravno, puslice po imenu makaron.
Sledećeg
puta ću se u Parizu zadržati mnogo duže. Tada ću otkriti Pale di Tokio, Bobur,
Orsej i knjižare Latinskog kvarta, džinovske pauke Luize Buržoa, Fontanu Igora Stravinskog Niki de Sen
Fal, trakaste in situ instalacije
Danijela Birena, Rodenov muzej i Muzej Klini, kuću u kojoj je živeo Balzak,
košer hranu u Jevrejskom kvartu, hipstere i homoseksualce koji su se vrzmali
Mareom.
No, kada sam treći put u Pariz
doputovala, vrlo brzo je postalo jasno da u njemu neću doživeti satori, da pred Mona Lizom neću osetiti Stendalov
sindrom, da grad više neće biti u stanju da me zavede kao melodija
francuskog jezika – kao ruž, parfem, konjak, kamamber i karamel. Kao potraga za izgubljenim vremenom Marsela
Prusta, famme fatalle, la Comédie-Française, french
flair, mitologija kempa: Koko Šanel, Sara Bernar, Apoliner, Kolet
ili Žan Kokto.
Zapravo, tih letnjih meseci nikako neću
uspeti da prepoznam (ili to nisam ni želela) ono što sam godinama unazad
zamišljala, zahvaljujući Dučiću, Prustu, Rembou i Malarmeu.
U Parizu me je dočekala demagogija
jednakosti i tolerancije: imigranti u metrou i starosedeoci u taksiju; kič
Monmartra, Van Gog na šoljama za kafu i Dama
s jednorogom na keceljama za kuvanje; biciklističke ture po Per-Lašezu,
beda beskućnika što u kartonskim kutijama spavaju nad otvorima za ventilaciju i
smrad njihove mokraće razlivene po pločnicima; instant-turizam u slavu Da Vinčijevog koda i jurcanje po Luvru u
potrazi za grobom Marije Magdalene; suši barovi i kebap-picerije, tržni centri
i globalizacija; fascinacija vlastitim jezikom, konzumerizam i žudnja za
uživanjem kao imperativ.
U Parizu me je sačekala razvalina
između nekog novog Pansiona Voker i predgrađa Sen Žermen.
Čitala sam tih vrelih meseci iznova Vijonova
Zaveštanja, Selinovo Putovanje na kraj noći, Bodlerovog Veselog mrtvaca i Strvinu, Ateološku raspravu
Mišela Onfrea, Pekićevog Čoveka koji je
jeo smrt i činilo mi se da svuda unaokolo vidim kako:
Kao
ubogi bludnik koji spušta kanže
Na presahla
prsa neke kurve drevne,
Potkradamo
svaku slast što tajno sevne
Cedeći
je poput stare pomorandže.
Ne mogu reći da od tog mesecima
iščekivanog apatridstva iz života koji nisam pristajala da prihvatim kao
realnost, nisam očekivala promenu. Bila mi je potrebna ta ogromna metropola kao
kula od slonovače, njen instinkt za
radost, i njen bes i njena buka – da se bar na nekoliko meseci izgubim iz
sostvenog života, budući da nikako nisam mogla da se skrasim u svojoj zemlji,
naciji i profesiji.
Čovek
ispravlja svoje bistre misli alkoholom i ždranjem, pa putovanjima, automobilom,
na sve načine da bi zavarao sopstvene poglede, govorio je Luj
Ferdinand Selin. Ono što razlikuje Pariz od svih drugih gradova
na svetu, to je ono što u njemu nikada nismo potpuno nesrećni, ni kada smo
najsiromašniji, jer Pariz je toliko ogroman i sjajan da se sve naše
lične bede gube kao ništarije, pisao je Dučić.
Međutim, privremena promena konteksta i
pomisao da delim zajedničku sudbinu sa onima koji su u Parizu živeli, ovoga
puta nije bila sinonim za zadovoljstvo.
Oskudno namešten studio u kojem sam
živela je bio prebučan: ispod je stanovao mladić koji je svirao klavir, iznad
studentkinja završne godine pevanja. Mladić je od ranog jutra vežbao,
studentkinja je svakodnevno zagrevala svoje glasne žice, sa bulevara je
dopirala grozna škripa automobila i mopeda i zavijanje sirena vozila hitne
pomoći. A kada bi se u ponoć sve počelo smirivati, počinjali bi da peru ulice –
protutnjalo bi još nekoliko vozova podzemne železnice i razbuktao bi se žagor
gostiju iz bistroa u prizemlju.
Na sreću, postojao je Bobur. Koji će
ubrzo postati moj izlaz. Jer, u Francusku sam stigla da bih napisala knjigu. I
to ne knjigu o francuskoj prestonici, već o Genlandu i onima koji jedu sirovo meso, o Eskimima koji žive na dalekom
Severu, što je samo po sebi zvučalo kao oksimoron.
Svakoga jutra sam, sa slušalicama u
ušima iz kojih je dopiralo mumlanje grenlandskih šamana, stajala u redu ispred
biblioteke u Boburu, zajedno sa imigrantima – Indijcima, Kinezima, Arapima, s beskućnicima
s rančevima u kojima je bila spakovana njihova celokupna imovina, mladim Francuzima
s najnovijim modelima telefona i tableta u rukama. Pod istim tim krovom,
građevine načinjene od čelika, betona, odvoda za ventilaciju, pokretnih
stepenica i stakla, koja je s početka među Parižanima izazivala nelagodu,
nalazila se Vorholova Žaklina Kenedi,
Bojsov Klavir, Pikasova,
Modiljanijeva i Miroova ulja na platnu, slike Đžulijana Šnabela i Pitera Dojga,
a ja sam pisala o Severu i o Eskimima, o metalnim fasadama njihovih kućeraka,
koje su se šarenile kraj ledenog mora po kojem su plutali odlomljeni delovi
glečera.
Uz put sam ponešto beležila i o Parizu. Ukoliko je, budući
da je toliko toga o tom gradu već izrečeno, o njemu moguće pisati.
Postoji li ikakva šansa između Balzaka, Stendala, Flobera,
Prusta, Kloda Simona i Alis Ferne, Marka Levija, Begbedea i Uelbeka? I može li
neko sa strane o najcitiranijem gradu na planeti svedočiti bez primesa hiperbole
i toposa glorifikacije jer, čak je i inače lucidni Vudi Alen, fasciniran
slavnim imenima poput Tuluz-Lotreka, Gogena, Ficdžeralda, Hemingveja, Pikasa, Dalija i
Bunjuela o tome gradu napravio prosečan film: tragajući za
inspiracijom, u želji da se domogne poetizovane prošlosti, protagonist njegovog
filma, američki pisac po imenu Gil, putujući kroz vreme zapravo odlazi u kliše.
Govoriti
o francuskoj kuhinji opasno je baš i kao razmatrati čitavu poeziju: lako se
zapada u kitnjastu banalnost, primetio je Aleksandra Genis, u eseju
Trbuh Francuske. Genis je govorio o
hrani, no čini se da slična opasnost vreba u gotovo svemu što uz sebe ima
atribut pariski (francuski).
Uprkos tome što sam se trudila da
demistifikujem sve kulturološke iluzije što sam ih o ovom gradu godinama
stvarala, samu sebe sam podsećala na balkansku kopiju Keri Bredšo koja, u Seksu i gradu, edukovana klišeima, otputuje
u francusku sapunicu. Gotovo svakodnevno
sam na fejsbuk profilu objavljivala fotografije na kojima s beretkom na glavi i
bagetom pod rukom, poziram ispred Ajfelove kule (okružene prljavštinom i
uličnim prodavcima s ružnim minijaturnim replikama Ajfelovog tornja, što se
naravno na tim fotografijama nije videlo) ili se u Luvru osmehujem pred Mona Lizinim likom (ispred kojeg sam se
jedva micala od najezde turista, njihovih ajpoda, ajpeda, foto-aparata i kamera). Postavljala
sam fotografije na kojima se, nedaleko od Luvra, u Tiljeriju, sunčam s knjigom
u ruci ili uživam u ukusu madlenica
proslavljenih u Jednoj Svanovoj ljubavi, koje
su uz šolju lipovog čaja mogle inspirisati Marsela Prusta na potragu za izgubljenim vremenom.
Na fotografijama se nije moglo videti koliko
su madlenice, budući kupljene u lokalnom
supermarketu bile neukusne. Niti da su stolice u Parku Tiljeri žuljale. Da sam
s mukom iščitavala Keruakov Satori u
Parizu. Ni da je bilo vlažno i sparno tih meseci. Da sam se od kiše sklanjala
u Mek, jer je u njemu kafa bila
najjeftinija i da se miris te kafe mešao sa otužnim mirisom prženog pomfrita i
zadahom koji se širio iz toaleta.
Nije se videlo ni kako prolaznici od
prosjaka okreću glavu, ni svi oni šibicari i ulični lakrdijaši koji su
pokušavali da izmame samilost. Nije se videla tuga pamtomimičara obučenog kao
Tutankamon, ni nesreća ostarelog violiniste osuđenog na život na ulici, niti
žene koje su se nudile na Pigalu.
Na fotografijama se nije mogla čuti ni Satijeva
muzika koju sam kupila u Virdžinu. U kojoj nisam mogla uživati od zavijanja
sirena automobila i mopeda, ulične prepirke i pulsa megalopolisa.
Na fotografijama nije bilo ničega što
bi romantični bekraund grada (koji
je, čini se, nemoguće ne zamisliti u
ženskom rodu) moglo dovesti u
pitanje.
I to ne samo i jedino zbog iluzije da i
sama mogu postati karakter bajke. Već i zbog potrebe drugih da u tu bajku
poveruju…
Odlomak iz konceptualne knjige eseja Ljiljane Maletin
Vojvodić i in situ radova Dragana
Vojvodića Prustove madlene u supermarketu
(Artbox&Artprint, Novi Sad, 2016)
